СВАКОГ МЕСЕЦА НОВА ПРИЧА ЗА ЛАКУ НОЋ ИЗ ВАЈАТОВИХ БИСЕРА ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ!
(ПРЕУЗЕТО
ИЗ РИЗНИЦЕ
ПРИЧА ЗА ДЕЦУ) 
КАКО ЈЕ ПОСТАЛО ДРАГО КАМЕЊЕ?
Поглавица једног индијанског племена
имао је два сина која је много волео. Њихово племе је већ дуго ратовало
са суседним племеном, али ниједна страна није успевала да превагне. Зато
се једне мрачне ноћи двојица његових непријатеља пришуњаше до шатора у коме
су чврсто спавали поглавичини синови и украдоше најмлађег.
Кад поглавица ујутру устаде и виде да му нема једног сина, повика:
"То су учинили непријатељи! Брзо у потрагу за њима, нису могли далеко одмаћи!"
Сви Индијанци похиташе да нађу дечка.
Претресли су сву шуму и целу планину, уздуж и попреко, али га нису нашли.
Поглавица је толико жалио свога сина, да почне побољевати. Живот му се ближио
крају, и на самрти он рече својој жени:
"Манита, наше племе не сме добити новог поглавицу све док дете не буде
пронађено и враћено од непријатеља. Пошаљи нашег старијег сина да тражи
свога брата, а док се он не врати, владај ти."
Мајка Манита владала је индијанским народом мудро и племенито. Кад је старији
син поодрастао, она му рече:
"Сине мој, иди и потражи свога брата, за којим већ толико година тугујем.
Ја ћу вас свакога дана очекивати, а ноћу ћу ложити велику ватру на врху
планине, да вам осветлим пут ка кући."
"Не тугуј, мајко, - рече младић. - Нећеш морати дуго да ложиш ватру
на планини, јер ћу ја брзо наћи брата и вратити се с њим."
И младић оде, али се дуго, дуго није враћао. Мајка Манита је сваке ноћи
одлазила на врх планине и ложила ватру, а кад је већ толико остарила да
сама није могла ићи, снажни младићи из њеног племена износили су је на врх.
Тако је Мајка Манита и даље сваке ноћи
својим дрхтавим старачким рукама ложила ватру да синовима осветли пут до
куће.
Једне ноћи завлада тако страховита олуја целим пределом, да се чак и храбри
индијански ратници уплашише. Али Мајка Манита остаде прибрана. Кроз грмљавину
и тресак громова као да беше чула неки глас: "Манита, синови ти се
враћају!"
Она узвикну младим ратницима:
"Однесите ме до врха, морам још једном запалити ватру!"
Ратници су дрхтали од страха, али је ипак изнеше на планину.
"Сад ме оставите саму, - рече Мајка Манита. - Чујем неки глас, то је
глас мога сина. Он ме дозива 'Мајко, мајко!' Дођите, дођите ми, децо моја!"
Кроз олују је посрћући прилазио ватри
старији син Мајке Маните. Млађи беше умро на повратку кући и брат га је
носио мртва у наручју.
Сутрадан зором, кад су се црни облаци разишли и дивљи ветрови уминули, пође цео индијански народ по Мајку Маниту и њене синове. Тражили су их по целој планини, али их нигде не могоше наћи. Наилазили су само на мноштво камичака који су сијали дотле невиђеним сјајем. Блештали су на сунчевој светлости као мала сунца.
Биле су то сузе Мајке Маните, које су
се претвориле у драго камење.
ЛАКУ НОЋ...